Mi koji ne pripadamo nikome nemamo mjesta u BiH

Mar 07, 2014

Izlaganje  na Konferenciji o Etnonacinalizmu i negiranju  Genocida odrzanoj 27 februara 2014 u hotelu Hilton -Palmer House Chicago.

Autor:Ferid Sefer

Ima vec 15 dana kako pokusavam da napisem nesto na temu Etnonacinalizma I  Genocida  jer sam pozvan da iznesem svoj stav I iskustvo  o tome iz moga zivota.  Prisiljavao sam sebe da to napisem jer mi koji smo bili u logoru, mi koji smo izgubili najmilije i bili izdani od mnogih komsija I osoba koje smo smatrali prijateljima, mi ne zelimo o tome da pricamo.  Ali sam ipak odlucio da  nesto napisem I govorim u ime onih kojima su usta nijema, koji su ubijeni I koji ne mogu da govore.  Treba govoriti I pisati o tome sta nam se desilo ne zbog nas kojima se to desilo nego zbog onih koji dolaze poslije nas, da im se to nikad ne ponovi.

 

 

Ja necu ovaj  auditorij uciti o genocidu koji se desio u Bosni I Hercegovini, jer ovdje sjede ljudi koji su to dozivjeli kao I poznati strucnjaci profesori koji se bave izucavanjem genocida I etnonacionalizma.  Ja bih zelio da vas potaknem na razmisljanje I da prepricavate moju pricu o ljudima kojima je otet indentitet, domovina.

 

 

Rat se zavrsio, otisao sam kuci sa namjerom da se vratim I da pocnem novi zivot u mojoj domovini.  Vratio sam se razocaran jer mi kao familija, moja zena I ja razlicite nacionalnosti, nismo pripadali nikamo, nismo dobro dosli.  Nismo dobro dosli jer da smo otisli u RS mene bi zvali balija, ustasa I turcin mada ja a ni moja familija nemaju nista sa tim, ili da smo otisli da zivimo u Federaciji muslimanski nacionalisti bi iza ledja moje zene govorili da je cetnikusa I trokuka (asocijacija na tri prsta).  Odlucio sam da se vratim u Ameriku I da tamo gradimo svoju buducnost kada to nije bilo moguce u vlastitoj domovini.  I to necu nikada zaboraviti americkom narodu koji je nama Bosnjacima pruzio ruku spasa u momentima kada su cetnicke I ustaske falange vodile krvavi pir, pomogli su nam se vratimo u normalan zivot.

Cesto sam se pitao tko smo mi, koji smo protjerani, koji zivimo dva svijeta, jedan je onaj u BiH gdje smo sentimentalno vezani, a drugi je ovaj  koji zivimo Americi.  Na to pitanje ce morati dati odgovor socijalni radnici I psiholozi u svojim izucavanjima.

 

 

Ja sam bio u logoru, ja sam bio ponizen od svojih komsija, ja sam bio maltretiran zato sto nisam bio iste nacialnosti kao vecina u mom gradu.  Ali nije to samo moja prica.  Ovakvih prica ima na stotine, napisani su romani I studije o zvjesrtvima kojima su manjine bile izlozene u toku rata.  Duboko u mojoj dusi  ostala je velika zelja da se vratim u BIH I da nastavim tamo gdje su moji preci bili vec stotine godina godina.

 

 

 

 

Sa oceve strane moj bratic je nadjen je u srpskom selu u bunaru zadavljen I bacen zato sto nije htio da napusti kucu.  Moj brat je  bio I u logoru I u zatvoru, mojim rodjacima su bacane bombe  u kucu, kao jos mnogim u Bosanskom Novom bez ikakvog razloga.  Moja rodbina je sva raseljena po svijetu.

Povampireni nacionalisti su nas ubijali, zatvarali, maltretirali, pljackali I unistili sve one drage uspomene na dane kada smo zajedno zivjeli I gradili nas grad i nasu BiH.

 

 

Imam hiljadu razloga za mrznju, ali ja ih ne mrzim.  Ja  ih zalim I mrznju ostavljam njima da sa njom zive, da se bude nocu u znoju jer ne mogu  mirno spavati zbog savjesti koja im nije cista. Tako sam odgojio I svoju djecu koja su uspjesna I koju gledam veceras u auditoriju kao dvije zrele zene koje ne mrze, koje znaju sta je istina, I koje su osjetljive na nepravdu I diskriminaciju ma gdje da se u svijetu dogadja.

 

 

Pricat cu vam veceras  o tome sta je etnonacionalizma u BiH napravio od nas I kako smo se mi koji smo ovdje ili na bilo kojem mijestu u svijetu tesko snalazili I stavarali buducnost.  Ovo nije samo moja prica ovo je prica mnogih prognanih I nije ovo nikakva promocija moje familje jer mi smo jedna od hiljadu familija sa slicnim pricama.

Zelio sam da nadjem svoj mir u radu I properitetu I da sacuvam svoju familju u  turbulentnim ratnim I poratnim vremenima.  Nije bilo lako, dosao sam  sa velikom zeljom  I nista vise.  Puno sam puta  pomislio da je metak u ratu bio laksa smrt nego ovakavo prezivljavanje u kojem smo se upustili.  Sta sam ja  mogao uciniti sa svoji losim znanjem engleskog od 20 rijeci kada sam dosao I biti ono sto zelim, a zelio sam da budem ono sto sam bio u BiH uspjesan poslovan covjek.  Moj akcenat ce ostati dok sam ziv, a  kako kazu Amerikanci “Broken English” je moja sudbina.

 

 

Nisam ni sanjao da ce Chicago biti moja zadnja destinacija I da ce nakon 30 godina kada sam bio prvi put u Chicagu u poslovnoj posjeti, postati grad koji obozavam I volim.

Imali smo srece pa smo dosli u Ameriku u vrijeme kad je bilo vise poslova.   Mi smo odlucili da ulazemo u obrazovanje I nauku.  Bile su to godine odricanja  da bi se mogla platiti skola I da zivot ide koliko toliko normalno.  Teska vremena ali smo na neki nacin sve to stizali. Da dobijes bolje placen posao morao si biti tri puta bolji od ostalih da bi te netko zaposlio.  Bilo je suza, razocarenja ali nismo odustali.  Danas sam  IT menager u Osiguravajucem drustvu, a moja zena radi kao doktor u Cook Conty  bolnici.

 

Nazalost ni danas nakon 19 godina nakon potpisanog mira, mi kao familija nismo dobrodosli u BIH zbog nacionalista, zbog etnonacinalizma.

I dalje se prijeti, napada na povratnike, pljacka imovina povratnika, a da ne govorim o zaposljavanju ili elementarnim stvarima kao sto su personalna sigurnost.  Ljudi se boje reci istinu jer ce onda biti gore.  Mi ne spominjemo javno imena casnih Srba I Hrvata s kojima smo bili I ostali dobri, koji su nam pomagali I nisu okrvarili ruke jer se bojimo da njima ne naskodimo.

Moja domovina je domovina sa nacionalnim torovima u kojima normalni ljudi koji ne prihvataju torove I dikriminaciju nisu dobrodosli, a oni koji tamo zive moraju sutjeti da bi prezivjeli.

FERID SEFER

Comments are closed.